Есеј
-
У твом погледу
У зеницама људских очију огледа се читав свет који се пред њима налази. Поглед често везује одређену личност за другу, мада, не било коју. Уколико склопимо различита мишљења о особама, свакако ћемо та лица посматрати на другачије начине. Неретко се догађа да погледи кажу више од онога што бисмо и сами изговорили. Из тог разлога,…
-
„Мајка је биће најсличније Богу“
У срцу мог живота, међу свим ветровима промена, постоји једна непромењива константа која ми пружа топлину и сигурност – моја мајка. Она је та која се појављује као светла тачка у мом животу, пружајући ми љубав, подршку и разумевање када све друго изгледа обавијено тамом. Мајка је прва особа коју срећемо у животу, та која…
-
У твом погледу
Када се осврнемо око себе, видимо разна лица, нека су срећна, док су нека тмурна или намргођена. Свако од њих представља личности које имају другачија мишљења, погледе на свет као и схватања различитих ситуација. Уколико се окренемо ка прошлости, видимо како су се људи и уверења мењали кроз векове, деценије и године. Разлике су почеле…
-
Није лако
Није лако када срце тражи другог, али зна да га не може имати. Покушаји заборављања, остављања, игнорисања… Ништа. Не постоји особа која може да замени ту празнину душе без њега. Пред њим пуна среће увек са осмехом на лицу, али душа плаче. Чекала сам га и када сам знала да неће доћи. Сви су ми…
-
Шта ме радује?
Мала топла кућа, усред Србије, пуна среће и радости. Ту станују четири члана породице: тата, мама, сестра и моја маленкост. Сви сложни, нико са маном здравља и проблематичним ставом. Та кућа је саграђена врло давно, од стране мојих предака, где су се рађала многа деца. Па чак и животиње као што су мачке и пси.…
-
Заљубљена… опет
Љубав је најчистије и најлепше осећање у нашем животу. Љубав, младалачка и старачка, забрањена и неузвраћена, симбол је среће, испуњења. Народна изрека казује: Прва љубав заборава нема. Ја се у потпуности слажем. Гајила сам љубав према разним деловима природе, пејзажима, разним активностима и слично. Онда сам упознала њега. Једном је Шекспир рекао: „Путовања завршавају сусретом…
-
Колико сам типична представница своје генерације?
Као што су моји претходници говорили – на деци остаје свет – у нади да ћемо наставити живети, исти живот као и они, у већ обликованим, неравним и испуцалим металним калупима. Круг. Сваки полупречник је једнак, круг је област без икаквих ћошкова, углова, где не можеш да се сакријеш, и копкаш свој нови пут, свој…
-
Заљубљена… опет
Све ти дође кад те прође, али да ли ме је заиста прошло? Можда сам само временом научила да ипак више ниси део моје свакодевнице. Свакако да више ниси прва особа са којом поделим неке вести, али си и даље прва на коју помислим. И тако, поново пролазим градом, гледам у људе око себе и…
-
Колико је могуће остати заиста свој?
Као дете са села плашила сам се да ли ће ме друштво прихватити. Ишла сам у једну малу сеоску школу, у којој нас је било врло мало. Сви смо се дружили иако нисмо били у истом одељењу. Једном речју били смо целина. С друге стране, када сам кренула у средњу школу, опет се јавио страх…
-
Стварност у којој сам
Ходајући улицамa, пролазећи и гледајући људе, примећујем да се свако бори са својим осећањима, мислима и проблемима.