Мала топла кућа, усред Србије, пуна среће и радости. Ту станују четири члана породице: тата, мама, сестра и моја маленкост. Сви сложни, нико са маном здравља и проблематичним ставом.
Та кућа је саграђена врло давно, од стране мојих предака, где су се рађала многа деца. Па чак и животиње као што су мачке и пси.
Ту се родило и моје маче названо Гарфилд. Када се мачка омацила, нисмо ни знали где су мачад,само смо знали да је мачки мањи стомак. Тражили смо их по подруму, али нису били тамо. Мој деда је цео дан провео дозивајући мачиће да се огласе, али их нигде није било. Тражио их је само да би мене и сестру усрећио, то му је била једина жеља.
Прошло је неколико дана, а мачића нигде – док моја маленкост није почела да тражи мачиће. Почела сам да пратим мачку сваки пут када је нахраним, али је увек било безуспешно, док нисам отишла у подрум и видела како мачка ускаче кроз прозор и улази у сено. Знала сам да су ту, а када сам видела да је то само једно маче, врло сам се разочарала.
Упркос томе маче је одрасло сада у великог мачка, браон очију као кестен и црне длаке као мрак без месечине.
Иако сад велики, и тражи мачке за парење, никада није остајао више од три дана ван куће. Увек се радовао што види мене, и непрестано се умиљава уз моје ноге. Обожава топлу кућу, мекано ћебе и живо месо. Колико год га тата терао из куће, он није хтео да изађе. Размажен је од стране мене. Када леже, легне на сред куће и не мрда се. Презире мажење по ногама и стомаку као и
свака друга мачка. Обожава дуго мажење по врату и иза ушију. Толико дуго времена проводи у кући и да сâм седне испред врата кад хоће да изађе. Као куче које је дресирано.
Волим тог мачка као своју породицу. Живот бих дала за њега. Та мрачна бува звана Гарфилд неће дуго још бити у мом животу, али знам сигурно да ћу ја бити до краја његовог живота.