Књижевни елементи:
Књижевни род: епика
Књижевна врста: роман
Тема: пут емоционалности и интелектуалног развоја линости Емила Синклера, које је наратор и главни протагонист
Анализа дела:
Ради се о повести младости – Емила Синклера
Испричаће нам повест о свомњ животу. „Али моја повест ми је важнија но било ком песнику његова; јер она је моја сопствена повест, прича о једном чоеку који није измишљен, могућан, идеалан или на који други начин непостојећи, него је сваран, нпоновљив, жив човек. Додише шта је стварно жив човек – о томе се данас зна мање него икад, па се тако и на гомиле стрељају љиди, од којих је сваки драгоцен, непоновљив покушај природе“.
„Мало њих данас зна шта је човек. Многи то оссећају па и стига лакше умиру, као што ћу и ја лакше умрети када будем написао своју повест“.
„Моја повест није пријатна, није слатка и складна као измишљене приче, има укус бесмисла и пометње, лудила и сна као живот оних људи који више не желе да се обмањују“.
Прво поглавље – Два света (од 11. до 29. стране )
Повест почиње из детињства.
Постоје два света један свет је свет код мајке и оца, леп, топао, пун љубави, безбрижан а са друге стране постоји и други свет које је окружен спољним светому њему се налазе: пијанице, луталиц, краве које се теле, затвор, кланица, самоубиство, много „жесток“ свет. Чудио се миру који га окружује када се налаузи код мајке и оца, а с друге стране је јако и гласно, насилно и турубно, увек би побегао од таквог света у загрљај мајци и оцу. Сестре су му спадале у тај светлији свет. Похађао је прогимназију. Почео је причу када је био десетогидишњак, када је био са друштвом из суседног села, нарушио им је мир тринестогодишњак, почевши да му наређује, ако нађу нешто вредно да му дају да он стави у свој џеп. Емил га се плашио. „У његовом друштву сам се осећао веома потиштен, не зато што сам знао да би ми отац забранио дружење са њим да је за то знао, него услед самог страха пред Францом“. Двојица његових другова су се повукли и стали на страну Франца, он се тада осећао као туђинац. Господски синчић Франц, га никада није волео, знао је за то, а ова двојица су му окренула леђа, очекивао је и да ће тако и бити. Из страха је почео нешто да прича. Измислио је причу да је украо јабуке из вочњака поред воденице. Разговор Франца и Емила о воћњаку. Франц је одлучио да каже своме оцу и полицији ко је украо јабуке из воћњака (Емил је слагао да је украо јабуке, а заклео се да је украо а није). Франц ако каже ко је украо јабуке, добиће две марке од власника воћњака а можда и више. Емил му је понудио сребрни сат, једино што има, само што није био у функцији (батерија није радила). Грубо га је одбио и тражио му је две марке колико би иначе и добио. Франц му је рекао да мора сутра после школе у једанаест сати донети новац код пијаце. „А да ли је мој злочин био крађа или лаж (зар се нисам криво заклео пред Богом и вечним спасењем?) – то је свеједно. Мој грех није био ово или оно, мој грех је био што сам пружио руку ђаволу. Зашто сам пошао с њим?“. У тренутку је дошао до искушења да све призна оцу, није имао храбрости да му каже све. Помислио је да је Франц већ стигао до полиције. „Први пут сам се окушао смрт, а смрт има горак укус, јер она је рођење, она је страх и стрепња пред страховитом променом“. Нашао је своју касицу за штедњу у мајчиној и очевој соби, била је закључана али ју је лако отворио и узео је новац, иако је био његов новац осећао се кад да га је украо. Дошао је сусрет са Францом, рекао му је да нема довољноновца колико му је тражио, дао му је колико је имао али њему није био доста. Скупљао је новац сваки дан, бојао се да ће га мајка питати за касицу, терао га је да ради оно што му он нареди (разносио је пошту, скакао је на једној нози…). „Моје стање у то доба било је нека врста лудила“.
Друго поглавље – Каин (знак на челу) од 33. до 52. стране
„Спас од мојих мука дошао је са потпуно неочекиване стране, а у исти мах у мој живот ушло нешто ново, што је деловало све до данас“.
Дошао је нов ученик у прогимназију. Био је другачији од свијух, звао се Макс Демијан. Његово одељење пребачено је у Емилово, за њега је Демјан изгледао као научник који прати сопствене проблеме а не као ученик који ради задатак у школи. Изгледао му је надмоћан и хладан, изазовачки поуздан у свом бићу.
Разговор између Емила и Демијана. Поменули су библијски причу о Каину, прича о Богу и греху. Говори Емил о причи која може имати два објашењења. Дуго су разговарали на ту тему, Емил је када је стигао кући, поново је прочитао причу и замало да заборави на Франца Кромера. Чудио се Демијановом говору, причи, погледу… Емилове мисли су далеко лутале, приметио је да се ученици у школи много баве са Демијаном , свашта су причали, разне приче су кружиле и на крају су сазнали да је Демијан у јако приосним односима са девојкама и да „све зна“.
Емила, Гранц није остављао на миру, прогањао га је чак и у сновима. Најгори сан му је био, када га је нетерао да ради страшне злочине а најгори је био покушај убиства његовог оца, али до тога у сну није дошло, јер се нагло пробудио. Имао је поново сан, када је Демијан клечао пред Емилом. Успео је да врати дуг Францу Кромеру, зато што је крао и враћао му новац. Кромер, који је знао за све његове крађе, попшто га је сваки пут питао одакле му новац а знао је да нема да му да. Претио му је да ће речи све његовом оцу, а Емил се већ каје што већ то није сам урадио. Емил никоме не прича своје невоље које га сналазе, ни мајци, ни оцу, ни сестрама. Све невоље пролази сам. Емил је отишао да се нађе са мучитељом (Францом Кромером), Франц је захтевао да следећи пут поведе и сестру старију са њим. Жели да је упозна, Емил је одговорио да је то немогуће. Лепо су разговарали, није се противио за енко чудо. Разговор Демијана и Емила. Демијан је почео разговор на тему експеримента, ради се о читању мисли. Успео је све да прочита о Емилу. Кроз разговор, дошли су и до теме Франца Кромера у Емиловом животу. Демијан је сазнао да је Емилов страх од Кромера. Рекао му је да се мора решити њега, како би постао човек, ако треба и да га убије, помоће му. Франц Кромер је заједном престао престао да долази. Емил се чудио како је могуће да не долази. Сусрео се са Демијаном, упитао га је „како је“, рекао је да је добро, да га је Франц оставио на миру, да више не долази и да га не узнемирава. Сазнао је да је Демијан разговарао са Кромером. Демијан је рекао да је само разговарао са Кромером. Сутрадан, након кратког разговора са Демијаном, отишао је Емил да се исповеди мајци. Одлучио је да се држи „светлог света“, код мајке и оца. Упитао је оца да ли је Каин бољи од Авеља? Отац му је на то одговорио да имају разне приче и да пусти такве мисли.
Треће поглавље – Разбојници (од 55. до 74. стране)
Емил Синклер је у дечијем свету који му полако постаје нестварнији и лажнији. Поново се јавља „светли свет“ и „тамнији свет“. Присећао се приче о Францу Кромеру, који је потпуно ишчезнуо из његовог живота а с друге стране Макс Демијан, који се полако поноово упушта у његов живот, поново почиње да зрачи његовим силама и утицајем. Присћао се шта све зна о Демијану, годину дана се нису чули. Био је другачији од свијух, живео је под својим законима. Сећао се његовог лика. Поновни сусрет са њим. „Гледао сам Демијаново лице и нисам видео само то да му лице није дечачко него да је то лице одраслог човека; видео сам још и више, учинило ми се да видим, или осећам, да то није ни лице одраслог човека, него још нешто друго. Као да је на њему било нешто и од женског лица, а нарочито ми се то лице учинило, за тренутак, нити одрасло или детињско, нити старо или младо, него некако хиљадугосишње, некако безвремено, жигостано другачијим временима но што је обо у коме ми живимо“. „Видео сам само: био је другачији од нас, био је као каква животиња, или као какав дух, или као какав кип, не знам какав је био, али био је другачији, незамисливо другачији од свих нас осталих“. Након неколико година, пошто је постао старији, дошао је у додир више са Демијаном. Осећа је неку врсту повезаности са Максом Демијаном, присећао се првог школског дана са Демијаном. На крају, почео је да седи са Емилом у клупи. Емилуи, више часови нису били досадни, као раније, почео је пажљиво да слуша са Демијаном свештеника и остале наставнике. Понекад, су били и лоши ђаци, некад га је наводио да учествује у његовим необичним занимањима. Демијан му је рекао који га ученик интересује и на који начин га проучава. „Кад нека животиња или човек сву своју пажњу и сву своју вољу управи на неку одређену ствар, онда је и постигне. У томе је све. И управо тако је и са оним што ти питаш. Посматрај неког човека довољно пажљиво, па ћеш више знати о њему него он сам“. Прићали су о ноћним лептирима, потом су прићали како је дошло до тога да Демијан баш он седне поред Емила у школској клупи. „То је било овако: ни сам нисам знао тачно куда хоћу кад сам пожелео да одем са овог првог места. Знао само само да желим да седим више позади. Била је то моја воља да дођем до тебе, али те воље нисам још био свестан. У исто време је вукла и твоја сопствена воља и помогла ми. Тек кад сам сео испред тебе, постало ми је јасно да је моја жеља тек упола испуњена – приметио сам да заправо нисам ништа друго до да седим поред тебе“. Никада му није говорио о његовој мајци, живео је са њом врло присно. Почињу причу о два разбојника, ту има нешто величанствено. „То што је Демијан рекао о Богу и ђаволу, о божанско-званичном и о прећутаном ђаволском свету, то је била управо моја мисао, мој сопствени мит, мисао о двама световима или двема светских половинама – светлој и тамној“. Исприћао му је његово дечије схватање о „двама светова“. „Слушао је са дубљом пажњом но што ми је икада поклонио, и гледао ме у очи, све док ја своје нисам био принуђен да окренем. Јер опет сам у њеоговом погледу видео ону необичну беувременост у којој је било нечег од животиње, ону незамисливу старост“. „Ти си знао д аје твој „дозвољени свет“ само половина света, и покушао си да ту твоју другу половину потиснеш као што то чине свештеници и наставниви. Нећеш успети у томе! У томе не успева нико ко је једино почео да мисли“. Даје мање бредности на то што је Емил научио на верској, а веће вредности је Демијанова близина и утицај. „Паметно причање нема никакве вредности, баш никакве. Само се човек удаљава од себе. А удаљити се од себе је грех. Човек мора умети да се потпуно забуче у себе, као корњача. Демијан му се чинио другачијим, него што је иначе, изгледао је Емилу да је мртав. „Стварни Демијан је, мешутим, изгледао овако као овај, овако камен, прастар, налик на животињу, на камен, леп и леден, мртав и потајнопрепун нечувеног живота. А око њега та тиха празнина, тај етер звездани простор, та самотна смрт“! Кад су им се погледи поноо сусрели, био је као пре. „Одакле је дошао? Где је био? Изгледао је уморан“. „Било је одлучено да после расшуста пређем у другу школу и да први пут одем од куће. Понекад ми је мајка прилазила са напочитом нешношћу унапред се опраштајући, трудећи се да ми у срце чаполијом улије љубав, тугу за домом и незаборављањем. Демијан је отпутовао. Био сам сам“.
Четврто поглавље – Беатрича (од 77. до 98. стране)
Емил није дуго видео свог пријатеља, затим је отпутовао у Шт. Његови родитељи су пошли са њим и предали су га заштити пнсиона за дечаке. Није био тужан кас хе напустио свој завичај, а требао је да буде, био је равнодушан. Чезнуо је за Максом Демијаном. У ђачком пансиону, Емила нико није волео, а онда су почели да га гледају као потпуљеног и непријатног особљенака, та улога му се свидела. Вратили су се са путовања. Свако веће би ишао у шетњу. Ступио је у разговор са Алфонсом Беком, најстаријим дечком у паниону. Отишли су у неку крчму, пили су вино. Емил је почео да фантазира и исприћао му је причу о Каину и Авељу. Први пут се напио, Алфон му је помогао и одвео га је кући. Писац нам описује како се Емил осећа изнутра и споља. Почео је да иде чешће у крчме, постао је звезда, чувен, неустрашив посетилац у крчми. Опет је припадао мрачној (ђаволском) свету, важио је за силну дасу. Чезнуо је за тим што никада није доживео љубав, увек је био стидљив по том питању. Једино му највише недостаје неки пријатељ. Мало фали да га истерају из школе, чему се и надао, био је неколико пута кажњаван. Дошао је отац код њега, грдио га, терао га је да се промени ал он ни да чује. Издејствоваће да га истерају срамотно из школе и да ће га стрпати у поправни завод. Емил је осећао да и треба тако и да буде. Божићни распуст је био јако непријатан, мајка га се мало уплашила када је увидела њено бледо лице, све је јако прошло тужно него иначе, пре за божићне празнике. Писао је Максу Демијану, ал он му није одговарао, осећао је гнев према њему, зато га за распуст није посетио. Пролеће, у парку је Емил, запала му је за око једна девојка. Бринуо се, био је у дугоима код својих другова, измишљао је кући стално да му треба неки новац за неке издатке. Заљубио се у млађу девојку, лепа, витка, висока, елегатно попуњена и има паметно дечачко лице, што му се јако свидело. Дао јој је име Беатрича. „Нисам са Беатричом проговорио ни једну једину реч. Па ипак, она је тада извршила највећи утицај на мене“. Престао је да иде у кафанске седеље, вратио се сопственом дому, радо је читао, ишао је у поновне шетње. Покушава да се врати свом „светлом свету“ у чему је успео. Посветио се Беатричи, духу и Богу. Почео је да слика. „Најзад сам једног дана, готово без удела свести, довршио једно ливе које му је говорило снажније од оних ранијих. То није било лице оне девојке већ одавно то није ни требало да буде. Било је нешто друго, нешто нестварно, али не и мање драгоцено“.Нацртао је Беатричу, желео је да нацрта пошто енглеска Беатрича није ни мало личила на његову даму, коју је повремено виђао. На крају ју је завршио, почео је да проводи највише времена са том сликом, чинило му се да је у њој неки божански лик, упола мушкарац упола жена. Почео је и да сања ту слику, наједном кад се нагло пробудио, препознао је лика са слике, било је то Демијаново лице. „И постепено ме је обузело осећање да то није Беатрича није н и Демијан, него – ја сам. Слика није личила на мене – није ни требало, осећао сам – али била је оно што је чинило мој живот, била је моје унутрашње биће, моја судбина или мој домен“. Почео је да чита Ничиа. „Судбина и душа су имена за исти појам“. Јавила се опет чежња за Демијаном, једном га је сусрео, разговарали су. Почели су приче о Емиловом пијанству. Присећао се прошлости, Франца Кромера, светлог, тамног света… Присећао се по зна који пут, првог сусрета са Маском Демијаном, те ноћи га је сањао и њега и грб. Ту ноћ је падала киша, покисла је и слика, сад је потпуно Демијаново лице. Нацртао је грабљивицу са грбом, потпуно иста као из сна. Није имао снаге да напише писмо Демијану, него му је само послао слику копца. Ближи му се испит у школи, па је мора да више учи него иначе. Отац је престао да га грди, десио се неки преображај у корист његових родитеља, али га је преображај усамио. „То је почело са Беатричом, али отпре неког времена ја сам са својим исликаним листовима и са својим мислима о Демијану живео у толико нестварном свету да сам и њу потпуно изгубио из вида и мисли“.
Пето поглавље – Птица се пробија из јата (од 101. до 117. стране)
Насликана птица из сна је путовала и тражила Емиловог пријатеља, Макса Демијана, стигао је одговор на веома чудан начин. „Птица се пробија из јајета. Јаје је свет. Ко жели да се роди, мора разорити свет. Птица лети ка богу. Бог се зове Абраксас.“ То је засигурно био Демијанов одговор, само су Демијан и Емил знали за ту слику. Емил је читао Херадота. Разговор Емила са доктором Фоленом. Занимало га је шта значи име Абарксас. Абраксас значи име божанства које је имало симболистичан задатак и да спаја божанско са ђаволима, показано је да је Абраксас и бог и ђаво. Беатричин лик, полако је отишао у заборав. Емилов сан, враћао се кући нас капијом је стајала птица са грбом и у кући му је у сусрет ишла мајка. Једино што му сем љубави, није ишло јесте да оствари свој циљ. Питао се када ће се поново видети са Демијаном. Једном је дошао у искушење и да се убије. Разговор са музичаром. Емил, након разгоовора, вратио се кући, схватио је да није ништа сазнао о Абраксасу и о Писторијусу. Нашао је у једној књизи, да Леонардо давинчи, који је посматрао зид који су људе претходно пљували као што је Писторијус гледао у ватру, да ту има нечега. Музичар је умео и да тумачи снове, па су се и у томе проналазили и разговарали.
Шесто поглавље – Јаковљева борба (од 121. до 141. стране)
Присећао се Емил укратко о музичару Писторијусу и шта је сазнао све о Абраксасу. Научио га је да сачува поштовање и храброст према себи. Рекао му је да је Абраксас и бог и сотона, он у себи носи и тамни и светли свет. Емилов тамни љубавни сан, највернији до сада, није га никоме причао, задржао га је за себе, тај сан за њега је кутак, његова тајна и његово уточиште. Кад год би Емил био потиштен, замолио би Писторијуса да му освира Пасакаљу старога Бустерудеа. Разговор музичара и Емила. Рекао му је да не забрањује души оно што жели. Деруги пут га је видео пијаног, вратио се кући тужан и препустио се сновима. Емил упознаје једног младића, мали, скабог изгледа, ређе косе, зове се Кнаур. Кнаур му је рекао да верује да има везе са духовима. Упитао га је да ли је чуо за белу магију, одговорио му је овако: „То је када човек учи да господари са собом. Могућно је постати безсмртан, а и бавити се враџбинама“. Кнаур се ежалио Емилу, да има проблема са сновима, Емил му је рекао да му не може ништа помоћи, почео је да га протива „Како ти светац не можеш да ми помогнеш“ он му је на то одговорио да он то мора сам да раграничи. Узнемирени Емил се вратио кући, поново су почели његови снови, сањао је лик неке жене и те ноћи је почео да црта лик те жене из сна. Свако веће је гледао у ту слику, чинило му се да је Демијаново лик па и његово лик помало, питао је слику, миловао је, оптуживао је, називао је блудницом и дрољом, називао је слику и Абраксасом, почео је и да чује речи, биле су то речи из Јаковљеве борбе с божнијим анђелима. Изашао је напоље и некако као да су га ноге саме носиле, отишао је до свог школског друга Кнаура. Кнаур се чудио откуд он ту, јел га тражио, Емил му је одговорио да га је нешто само довокло до њега, упитао га је да ли је хтео да се убије (попшто је била ноћ, никога није било и налазио се на неком одвојеном месту, без људи), одговорио му је Клаур да је хтео да се убије ал није могао из ненког разлога, извинуо му се због понашања од прошлог пута. Емил је спасао кнаура на неки начин од смрти. Читали су заједно један грчки текст о Абраксасу. Се одвајао од света са родитељима, светлог света, пуног љубави. „С временом се у мени неко осећање полако окренуло против тога да свога пријатеља Писторијуса овако безусловно признаје за вођу. Што сам доживео у најважнијим месецима свог младалаћког доба, то је било пријатељство са њим, били су његови савети, његова утеха, његова близина. Кроз њега ми је говорио Бог. Кроз његова уста су ми се враћали моји снови, разбистрени и протумачени.“ Присећао се сусрета са Писторијусом. Наиме, Писторијус је треагао за религијама које је изучавао, Емил му је рекао да га поштеди од тих антикварних темаи он је и то учинио,. Био је Емил груб према Писторијусу, ко да је одапео стрелу на њега, извинуо му се. Починио је једну малу суровост, а Емилу се чини као да је суд. „Писторијус ми се чинио мрским у сопственим очима, хиљаду пута је увећао моју непромишљеност.“ Дуго је чекао Писторијуса да крене са њим, али њега није било. „И тада сам први пут осетио Каинов знак на своме челу.“ Писторијусов сан је био да постане свештеник. „за пробуђене људе нема ниједне, ниједне, дужности осим ове: тражити сам себе, чврснути у себи, питањем пролазити свој пут напред, свеједно куда води.“ Однос Емила и Писторијуса се променио, само једном после тога су разговарали. После је био сам, Емил и гледао је у воду: „У души сам гледао лик воде, који је личио на Демијана и у чијим очима се видела моја судбина.“ Хтео је ови да пошаље Демијану: „Један вођа ме је напустио. Стојим у потпуној помрчини. Не могу ни корак сам да начиним. Помози ми!“, али је одустао. Емилово школство се окончало, отац га шаље слуша један еместар филозофије а Емил је био задовољан било чиме.
Седмо поглавље – Госпођа Ева (од 145. до 168. стране)
Емил је отишао до куће у којој је је пре много година живео Макс Демијан. Ту је видео једну стару жену у башти, упитавши је за породицу Демијан. Не сећа се где живе, али му је показала слику Демијанове мајке. „То је био мој лик из сна! То је била она, велика, готово мужевна женска фигура, налик на совг сина, са цртама материнства, цртама старости, цртама дубоке старости, лепа и задовољива, лепа и неприступачна, демон и мајка, судбина и драгана. То је била она!“ Кренуо је Емил на пут, како би пронашао Демијанову мајку. Био је јако несрећан, опет је имао снове, најбрже могуће се вратио кући. Уписао се на универзитет у X. Предавања су му била као по неком шаблону. Изашао је напоље, чуо је неке младиће како разговарају. Један је био Јапанац, а други је био са јако познатим гласом, то је био Демијанов глас. Пратио је Јапанца и Демијана, слушао је њихове разговоре, веселио се његовом гласу. „Нашао сам га!“ Чекао га је. Разговарали су дуго, познао га је по знаку. „То смо пре називали Каиновим знаком, ако се још можеш сетити. То је наш знак. Ти си га увек имао, зато сам ти постао пријатељ. Али сад је постао јаснији“. Причали су о заједништву да је лепа ствар. „Човек се плаши само кад није у складу са самим собом. Плаши се јер се никада нису изјаснили за саме себе. Заједница све самих људи који се плаше оног непознатог у себи! Сутра треба да се види са Демијановом мајком. „Ја сам чекао на то да ме моја судбина пресретне у једном новом лику“. Разговарали су, поглед Демијанове мајке је значио повратак дому. Њен глас, личио је на Демијанов, али ипак другачији. „Ово је, дакле, био нови лик у коме му се показала моја судбина, не више строг, не више осамљујући ме, не него зрео и пун уживања! Нисам доносио одлуке, нисам изрицао завест…“. Сан за демијана је његова судбина, треба да остане веран своме сну. Ухватила га је нека туга, покушао је и да се убије. Рекла му је зову Госпођа Ева. Пошао је и наишао је на Демијана. Демијан га је упитао да ли је био код његове мајке. Одговорио је да био, рекао му је да има дивну мајку, име јој савршено одговара, она као да је мајка свим бићима, тако се чини Емилу. „Ми, обележени знаком, можда смо с правом свету важили за чудне, чак и за луде и опасне“. Опет прича о сну, Госпођа Ева му је рекла да му сан није потпун. Исприћала му је причу о младићу који је заљубљен у једну звезду. Демијанова мајка му је рекла да његову љубав вуче она. Други пут, му је исприћала, како једном љубавник воли беу наде. Емилу се ова љубав чинила као да је садржина његовог живота. Имао је сан. Демијан се наједном повукао, али неће друго трајати. Емил је у гостима код Демијана. Емил му је исприћао да је видео у облацима лик из сна.
Осмо поглавље – Почетак краја (од 171. до 179. стр.)
Емил се изборио и завршио летњи семестар на универзитету. Демијан је набавио коња, сваки га је јахао, Емил је често ишао код Демијана и његове мајке. Емил се чудио смирености његовога живота. Емил је заљубљен у Госпођу Еву. Причао је са Демијаном, уколико дође до почетка рата, Демијан ће да иде у војску. Причали су и о Демијановој мајци. Дуго се после нису видели, и поновни сусрет са њим након дужег временског периода. Опет га је препознао о по знаку на челу. Рекао му је да му је његова мајка послала пољубац, кад год му је лоше да може да се сети ње, рекао му је да ће он, Демијан, морати да оде, када он буде отишао мораће Емил да саслушава сам себе, па ће и тако приметити да је Демијан у њему самом. Када се Емил ујутру погледао у огледало, његов лик је сасвим личио на Демијанов лик, на његовог пријатеља и вођу. Писац – Херман Хесе – је рођен 1977. Године у градићу Калв, покрајина Виртемберг. Строго је васпитан у духу верске традиције и школовање у чувеном теолошком семинару у Маулброну изазивају бунт у младом Хецеу и тежњу да се ослободи утицаја религгије. Бежи из школе и једно време ради као занатлија, затим као књижар, да би се коначно посветио писању. Први светски рат уноси немир у духовном животу пацифистне Хермана Хесеа и он се јавно изјашњава против „крваве бесмислице“, а по завршетку рата напушта Немачку и настањује се у Монтањоли крај Лугана и 1921. Постаје швајцарски држављанин. Објављивање првог зуначајног дела „Петер Каменцинд“ (1904) уводи Хецеа у немачку књижевност, да би роман „Демијан“ (1919) заузео веома високо место у њој. Ова танана повест о сазревању и уласку у живот, о „добру“ и „злу“. О релативности свих ствари на свету, о подвојности личности (што ће Хесе тек развити у „Степенском вуку“), о пролажењу кроз мучна сазнања да би се дошло до сопственог идентитета – испричана је са Хесец својственим стилским мајсторством. Тема је блиска младима, а вешто транспоновање филозофског у свакидашњице учинило је „Демијана“ доступним сваком читаоцу. Године 1922. Објкављена је „Синдарта“, свакако једна од најбољих и најпоетичнијих Хесеових приповедака, а објављење романа „Степски вук“(1927), трагичне и несикрене повести усамљеника, доноси аутору светску славу. Следи „Нацис и Златоусти“ (19309, да би „Игра стаклених перли“, написана у време Другог светског рата, кренула животно длео Хермана Хесеа. Поред поменутих најзначајних, романа, Хесе је писао приповетке и есеје („Фрањо Асишки“, „Захвалност гетеу“), а његова осебена, изразито лирска поезија објављена је 1957. у седам томова. Херман Хесе је добио Нобелову награду за књижевности 1946. године. Умро је 1962. у Монтањоли.
Оставите одговор