Ти би да се сретнемо,
ал’ да прођемо ко странци.
Дигнем главу да ми кажеш,
ал’ стежу те ланци.
Ја бих да ти приђем,
али не вреди тај труд.
Плашим се да ти кажем
– можда је све узалуд!
Гори ми срце када срећног те видим,
али не губим наду, можда ти се свидим…
Ни брда, реке, ни пропланци,
никад неће знати да смо ми били
– само странци.