Свет и није толико лоше место, али људи су га покварили.
Ходајући улицамa, пролазећи и гледајући људе, примећујем да се свако бори са својим осећањима, мислима и проблемима.
Како сам старија и старија, све више разумем људе, и на први поглед и прву реч већ могу да проценим какав је неко. Нажалост, све се више сусрећем са људима којима је битније моје финансијско стање него моје понашање. Недостају ми дани када није било битно шта носим, већ како то носим, да ли сам била на одмору у неком скупом хотелу…
Жао ми је када сазнам да некога одбацују, вређају, омаловажавају… Скоро сваког дана чујемо неке лоше вести. То људима тешко пада и лоше утиче на њихово ментално здравље. Бахатост је сада врлина. То ми се баш не свиђа!
Желим да се врате дани када у ноћима са небом пуним звезда седим у парку
на клупици са пријатељима и причамо о небитним стварима и препричавамо
занимљиве догађаје по стоти пут.
Свет је за неке људе супер место, али некима је као кошмар. Проблем овог
света није глобално загревање или нека природна непогода, проблем су људи
који постају све хладнији, безосећајни…
Оставите одговор