Младалачка љубав је најлепши део живота сваког човека.
Тинејџерско доба, пубертет, срце пуно различитих емоција, много успона и падова – свако је то прошао и свако ће проћи.
Наше срце тек тад креће да ради, да упознаје нове ствари, нова осећања. Проћи ће кроз доста тешких тренутака, доста изазова, али на крају ће увек наћи пут ка срећи. Важно је око себе имати добре људе, људе који ти значе, који су ту за тебе када год ти затребају. То те чини живим и уз њихову помоћ све можеш да пребродиш.
У тим годинама јавља се и љубомора, сумња, преувеличавање, стално размишљање: да ли сам довољна, да ли ме стварно воли. Ово су питања која постављамо себи сваки дан. Несигурност нам постаје све већа и већа.
Када се заљубимо, готово је, изгубљени смо, све што радимо и о чему мислимо јесте та особа. Замишљамо је, идеализујемо у својој глави. Ништа нам не може помоћи, као да смо у другом свету.
Тада долазимо до преиспитивања себе: да ли сам довољно добра за њега, зашто би хтео да буде са мном поред осталих лепших девојака. Свако би хтео да буде савршен, увек је ту у малом, забаченом делу мозга питање: а шта да сам лепша, зашто не изгледам као… Ту је и увек ће бити. Наравно, нико није савршен. Не знамо ни шта значи та реч, али нас прогони.
Верујем да све може да се реши причом. Колико год свађа и неспоразума се догодило, можемо то да решимо. То је проблем, већина тинејџера је и даље незрела, једна свађа и све је готово. Не умемо да комуницирамо, да саслушамо једни друге. Зато никад ништа и не успе, не дамо довољно времена дуругој особи да је упознамо да бисмо одредили може ли да остане у нашем животу.
Ту су и родитељи, само нас нервирају, иду нам на живце, мислимо да нас не разумеју, али они су то све прошли и знају какав је осећај, ту су да нам помогну.
Поред толико емоционалних изазова, толико нервирања, непреспаваних ноћи, на крају ништа од тога није битно. Све ће то бити само наша успомена коју ћемо можда некоме некада испричати.