Некоме је успех остварити породицу, некоме да га сви у граду познају и вичу његово име, некоме ситнице, некоме новац, а неко не зна шта је за њега успех.
Онај кога усрећује породица и кога она једино интересује, тај ће до краја живота углавном бити равна линија до тренутка када ту породицу изгуби. Нити ће гледати на овај свет и дешавања у њему истим очима, нити ће се икада опоравити од губитка свог успеха.
Онај који је главна тема у граду по добром или лошем, њега ће
увек помињати па помињати. Више-мање, није ни битно, али ће увек
у нечијем друштву бити тема, а њему је то и битно пошто очигледно
такви људи тиме хране его.
Најскромнији су увек били и увек ће бити они који немају. Имали парче бајатог хлеба или постављен шведски сто, они ће бити захвални. Поделили би и са неким ко има више од њих, тако су научили кроз живот. Од својих уста за децу своју одвајају родитељи који не могу више да приуште. Они који су такав живот живели и успели да се извуку и зараде више неће бити бахати ни алави никада. Они су научили како је немати.
Што се новца тиче, он квари људе. То је реченица коју ћу до гроба понављати и уз коју ћу се држати. Велике количине кеша и по кућа у свакој петој држави јесте пут у пропаст. Људи не знају шта ће са тим силним милионима. Па неће их у гроб однети. Ни те куће, ни кола, ни новац, ма ништа. А зарад чега се они ђаволу дају, те лоше душе у које су се претворили? Да би већина њих дубоко ушла у алкохол, коцку и дрогу? Што више новца имају, то им је ближа смрт, посебно они који су га на срећу у кладионици добили. Најсрећнији ће бити онај ко не зна шта је за њега успех и чему да се посвети. Свему ће значаја дати једнако и живеће баш онако како треба да се живи.
Али опет, шта је успех? Материјалност или успомене? Добро, скромно окружење или уображени пријатељи богаташи? Ко ће знати? Живи како мислиш да треба. Свакако ћемо се наћи сви на истом месту, остављајући тај живот иза себе…