Добро дошли у Теме,
у наш свет лепих речи!

Толерантан и „помало“ духовит, ученици знају да је НЕПОНОВЉИВ!

Од маштања да постане аутомеханичар до професора који је оставио трајни печат нашој школи, професор Раденко Марковић, кроз каријеру вођен саветом бившег директора, сада својим ученицима, колегама, али и свима осталима даје савет који можете прочитати у наставку…

  • Какви сте били као дете, шта Вас је тада занимало и којим сте послом маштали да ћете се бавити?

Као и већина деце био сам несташан. То је занимљиво питање, чиме сам маштао да се бавим. Веровали или не, ја сам маштао да будем аутомеханичар. Уопште нисам замишљао себе као студента, у економији уопште, али игром случајева све се одиграло како се одиграло. Можда ми је и дан данас жао што нисам био аутомеханичар, није то лоше занимање.

  • Знамо да сте завршили Економски факултет у Крагујевцу, па нас занима због чега сте изабрали да студирате баш економију и какве сте планове имали тада за будућност?

Управо зато што сам завршио средњу економску. А завршио сам је зато што је моја тетка била професор овде у школи, коју је и она такође завршила. Она ме је усмерила ка томе и то је била више њена жеља да завршим, као и то да студирам Економски факултет.

  • Да ли можете да нам кажете нешто о свом студентском животу, како сте га доживели и које Вас успомене вежу за факултет?

Врло лепе успомене ме везују за факултет, било је ту и доста учења, међутим и много дружења. С обзиром да када сам ја студирао није било Болоњског процеса, није се морало ићи тако стриктно на предавања и вежбе. Могли смо ми да екскивирамо и предавања и вежбе, и чини ми се да смо се више дружили и ван факултета. Сада се више друже на факултету зато што морају да буду присутни на истом, малтене као и у средњој школи.

Најлепше је то дружење. Ја сам имао два цимера, један је био из Ужица, а други из Милановца, и били смо баш добри и нераздвојни. Поред њих много сам се дружио и са две другарице из Ужица, тако да је то време остало мени у веома лепом сећању. Када је у питању учење, то је као и посао: када се мора, онда се седне и учи, и дан и ноћ!

  • Који Вам је професор највише остао у сећању?

У негативном сећању ми је остала професорка економске географије, која је на предавањима читала из уџбеника. Отвори уџбеник и све време предавања чита из њега. Ја сам једном приликом из задњих редова рекао: „Професорка, затворите књигу“, и изашао са предавања да ме не би приметила, јер не знам како бих касније прошао на испиту. Сматрам да професор универзитета не сме на предавању читати из уџбеника.

Са друге стране, у позитивном сећању остао ми је професор Рашковић, који је предавао социологију. То је био, што би наш народ рекао „душа од човека“, веома занимљив, добар човек и пре свега добар стручњак.

  • Да ли је неко имао посебан утицај на Вас приликом одабира професије и зашто сте се одличили постати баш професор?

Пресудан утицај је имала моја тетка, Миленка Чоловић, која је исто предавала рачуноводство. Као почетнику, није ми баш било лако. Она ми је била ослонац, у сваком тренутку сам могао да се консултујем са њом, да је питам како, шта, и на који начин да изађем из неког проблема. Када сам студирао, стално сам говорио како ћу бити професор у средњој школи, и моје колеге са факултета ме на то стално подсећају. Говоре ми како сам био досадан колико сам причао о томе да ћу радити у школи.

Професор Раденко на врхунцу каријере пред трочланом комисијом 🙂 (Фото: Алмина Ровчанин)
  • Које су то по Вашем мишљењу особине које треба да одликују једног наставника?

То је тешко питање. Бити наставник је уметност. Особине које треба да одликују професоре јесу, пре свега стручност, која не сме да се доводи у питање. Затим методика која представља вештину најбољег могућег начина преношења стручног знања на ученике. Ту се огледа та уметност, где се ми професори разликујемо. Неко то уме савршено да уради, неко мање савршено, неко можда и не уме. Ту су ученици управо најбоље судије које то могу добро да процене и да дају повратну информацију. Следећа особина која би морала да краси сваког професора јесте вештина меке комуникације и толеранције до неке границе, водећи рачуна да та толеранција не пређе у недисциплину. Кратка је та нит, када се може прећи из толеранције у недисциплину и то сваки професор мора да осети. Такође, сматрам да наставници треба да буду духовити и насмејани, што ученици воле да виде.

  • Наведите своје врлине и мане.

Прво, тешко је о себи говорити. Ја волим о себи да говорим кроз шалу, што већина ученика којима предајем може и да примети. Волим да карикирам своје позитивне особине како бих насмејао ученике. Ако бих баш морао да наведем неке, нека то буде стручност, јер сматрам да знам стручно да обављам свој посао када је рачуноводство у питању. Мислим и да сам толерантан и помало духовит. Ученицима често кажем да сам „непоновљив“.

Када се ради о манама, више волим да причам о њима, него о врлинама, јер постоји изрека „сумња у себе први је знак памети“. Човек стално треба да преиспитује себе и своје поступке, што је једини начин да напредује. Али верујем да би ученици дали бољи одговор на ово питање.

Рад у школи као Божји дар

  • Можете ли се присетити својих првих часова? Објасните нам мало како су изгледали.

Како не бих могао да се присетим! Сећам се првог часа, који сам одржао у учионици 75 у гимназијском делу зграде, на другом спрату (Тада је целу зграду у једној смени користила Економска школа). Предмет се звао Основи евиденције и кореспонденције, што представља неку врсту рачуноводства у скраћеном облику. Био је то двочас. Не знам ни како сам ушао у учионицу, а тек не знам како сам из ње изашао.

За прве часове сам се пуно припремао. То мора да чини сваки професор који је почетник. Мора у глави да има сценарио часа, како ће да реализује уводни део, како ће главни део часа разрадити и како ће га на крају закључити. Сећам се и роковника у коме сам писао припреме. Велика помоћ ми је била тетка, која ме је свакодневно саветовала. Сматрам да ми је на првим часовима управо помогла моја духовитост, коју ученици воле. У принципу на тим првим часовима и ученици помажу својим понашањем – ако су они коректни према вама, то вам је велики подстицај да стекнете самопоуздање. Када видите да вас слушају, поштују и цене, то је велика подршка за почетника.

  • Предавали сте бројним генерацијама ученика. Ново време је донело нешто чега раније није било. Како је то предавати данашњим генерацијама, у ово модерно доба?

У последње време је било баш таквих ситуација да поједини професори коментаришу како су нове генерације лошије и наводе примере претходних генерација које су биле сјајне. Ја се са тим не слажем. И у претходним генерацијама, као и у садашњим има по неколико ученика који праве проблеме. Они су мањина и не би требало на основу њиховог понашање генерализовати. У већини, наши ученици јесу васпитани и добри ученици.

Последњих неколико година променио се однос ученика према раду. Мислим да је на то утицала настава на даљину и то би морало што пре да се промени.

  • Јесу ли се данашњи ученици променили у односу на претходне генерације ђака?

Ја мислим да су увек наредне генерације боље од претходних, јер на томе почива напредак човечанства! Да је обрнуто, људска врста би ишла уназад, а ми смо сведоци да човечанство стално иде напред што се тиче науке и научних достигнућа. То је чињеница. Да су неке претходне генерације биле сјајне, а сад ове нису, то је по мом мишљењу погрешно. Са друге стране, сматрам да су садашњи ученици преоптерећени и да је потребно извршити корениту реформу и основног и средњег образовања. Ми као наставници треба више пажње да посветимо „учењу учења“, тј. ученике треба да оспособимо како да уче и да их припремимо за целоживотно учење.

  • Да ли сте променили начин рада са ученицима како су пролазиле године?

Вероватно јесам. Човек како стари, постаје толерантнији. Старији професори су толерантнији у односу на почетнике, који тек стварају критеријуме и слику о себи. Оно где сам се можда највише променио јесте након пројекта у ком сам учествовао од 2003. године и у оквиру кога сам похађао неке семинаре, након којих сам увео другачију методологију рада. Заменио сам класичну наставу активном. Мање се ја експонирам на часу, више ученике упошљавам. То је кључна промена у мом раду.

  • Који је Ваш метод за изванредну дисциплину ученика на часовима и које особине волите да видите код ученика, а које Вам баш и нису омиљене?

Најбољи метод за дисциплину јесте упослити ученике. Када их упослите да раде, ту је и дисциплина. Чим ученицима дате слободан простор, шта ће друго да раде, него да буду недисциплиновани. То је убедљиво најбољи метод и било којом другом строгоћом не можете то надокнадити.

Код ученика не волим нерад. А уз то, ђаци који не раде јесу и недисциплиновани, то иде једно са другим.

  • Да ли постоји неки ученик кога и дан данас памтите?

Постоји доста ученика које памтим. Мислим да сам много више имао сјајних ученика, него оних који су мање сјајни. Али бих издвојио Јелену Шоботовић, која је била сјајан ђак. Она је на републичком такмичењу из рачуноводства освојила друго место са истим бројем бодова као и првопласирани. И тај њен рад, данас када погледам, то је празник за очи.

  • Шта је за Вас био највећи изазов и како сте се иначе носили за изазовима и тешкоћама?

Видећете, изазова у животу има много! Ја имам ту једну животну филозофију, да када имате неки изазов и проблем, прво што морате да урадите јесте да се суочите са њим. Када се суочите са њим, ту је већ пола решења. Све док избегавате то, то је бежање од проблема и изазова, а одлагањем проблем се увећава.

  • На шта сте највише поносни када је у питању Ваш рад и ангажовање током целокупне каријере?

Поносан сам уопште што сам радио овај посао. Увек сам себе поредио са лекарима који цео живот раде са болесним људима, док сам ја цео радни век радио са најздравијом популацијом. Са насмејаном, расположеном, а некада и љутом децом, и зато овај посао сматрам Божјим даром.

  • Који бисте савет дали млађем себи, знајући све што знате сада?

Не знам колико је паметно уопште давати савете. Ја сам добио савет тадашњег директора, Крсте Костадиновића. Када сам почео да радим, позвао ме је у своју канцеларију и рекао ми: ,,Мали, ако у нешто ниси сигуран, прескочи то, неће деца бити оштећена због тога. Али оно у шта си сигуран, то добро објасни!“ Из ове перспективе, ја бих саветовао млађим колегама, да изграде способност успостављања доброг контакта са децом, а затим, да се не упетљају у нешто у шта нису сигурни и да себи не дозволе да дођу на час тако, јер ученици то непогрешиво осете.

  • Како процењујете карактер код ученика?

Сви ми просветни радници морамо да будемо и психолози и да поседујемо способност „читања“ деце. Сваки ученик је карактер за себе. Ми вас слушамо, посматрамо ваше понашање и полако вас упознајемо. Исто и ви радите, процењујете каратер професора и према томе постављате своје понашање.

(Фото: Алмина Ровчанин)
  • Да ли Вам је овај посао постао напоран после толико година рада?

Ма какви. Таман посла. Ја ово могу да радим још неколико година. Мени да је био напоран овај посао, напустио бих га. Не бих могао да радим нешто што не волим да радим! Мислим да је најгора ствар у животу обављати посао који не волите. Поносно кажем да сам имао срећу да радим посао који обожавам и ево, месец и по дана пред пензију радим са истим еланом као и кад сам почињао. Неки једва чекају пензију, али ја нисам од тих, међутим, прихватам пензију као нешто нормално што долази у животу.

  • Шта радите у слободно време? Чули смо да се бавите фудбалом – од када је почела љубав према том спорту и зашто сте баш њега изабрали?

Имам много послова којима се бавим. У животу је важно имати константну физичку активност, а не с времена на време, због тога што одржава психичку стабилност човека. Такође, мислим да је важно имати позитиван дух, однос према животу и људима. Фудбал сам играо као дете, пошто га је најједноставније било играти. Играо сам га више од 15 година аматерски за различите клубове, а и дан данас га играм рекреативно, једном седмично, са колегама.

  • Како планирате да проводите своје пензионерске дане?

Једна од мојих мана јесте и та што не волим много да планирам.

Сигурно ћу наставити да играм фудбал, докле будем могао. С обзиром да имам и други хоби, производњу разних врста ракија, што сам радио последњих 20 година, наставићу то и даље да радим. А вероватно ћу себи наметнути и других обавеза, јер човек у животу мора да има неке обавезе. Чим се препусти нераду, почиње да нестаје. Волим да сам активан и смислићу већ чиме ћу се бавити.

  • И за крај, која би била Ваша порука за ученике и професоре?

Незахвално је давати савете, а тек поруке… У поруци у мало речи треба много да кажете, за то треба бити баш способан. Ја више волим да образлажем своје одговоре. Добрим ученицима не треба ни давати савете, јер су они свесни својих обавеза. А делује ми да савети не долазе до оних који би требало да их чују. Моја порука свима би била: оно што радите у животу, радите најбоље што можете. И још једна порука: без обзира шта год да будете у животу, физички радник, конобар, књиговођа, правник, председник државе…. ипак је од свега најважније да будете ДОБРИ ЉУДИ.


Овај разговор је само мали део захвалности и поштовања које исказујемо нашем драгом професору и разредном, који одлази у заслужену пензију.

Желимо му да ужива у мирним данима и са лепим сећањима на нашу Економску школу у којој је оставио неизбрисив траг. С радошћу ћемо га се сећати, како ми ученици, тако и колеге.

Аутори