Као петнаестогодишњакиња мислим да вам не могу рећи право значење љубави. То ми делује као нешто што врло лако може да промени људе у сваком смислу, па тако и мене.
Почетак моје (наше) приче дешава се летње ноћи у мом крају, када ми је у маси људи један висок, тамнији, плавооки дечко запао за очи. Био ми је занимљив и имао је јако добар хумор. Цело лето сам провела у његовом друштву све док нас мала глупа свађа није раздвојила.
Ја као ја, нашла сам начин да му кажем све што имам. Испоставило се да смо у школи у истом кабинету, па сам уз помоћ помоћне раднице сазнала где седи и оставила сам парче папира испод његовог стола. Замолила сам његовог најбољег друга да му каже да прочита папирић у коме је писало:
“Нисам могла да нађем други начин, па ми се ово чинила као добра идеја. Прошло је доста времена од наше свађе у којој сам ти ударила јак шамар из беса, хтела сам да ти се извиним и да кажем да ми је жао због тога. Не терам ти да ми опростиш или заборавиш, али ако будеш хтео да попричамо, знаш где да ме нађеш. Хвала ти на свему, твоја ЕС”.
Прошли су дани, минути, сати, али папира није било испод стола.
Једне вечери, враћала сам се из школе са друштвом и срела га како ми иде у сусрет, кренуо је на тренинг.
Чим ме је видео, насмејао се и пришао док је из јакне вадио мени познат папир. Погледао ме је уз смешак и почео да чита текст са папира док сам ја постајала све руменија у лицу. Одлучио је да ће ми опростити свађу и шамар, али не и заборавити.
То је био први и, претпостављам, последњи пут да сам састављала љубавно писмо неком дечку.
Мислим да је писање јако симпатична ствар, али за мене разговор ће заувек остати боља опција.