Није лако када срце тражи другог, али зна да га не може имати. Покушаји заборављања, остављања, игнорисања…
Ништа.
Не постоји особа која може да замени ту празнину душе без њега. Пред њим пуна среће увек са осмехом на лицу, али душа плаче.
Чекала сам га и када сам знала да неће доћи.
Сви су ми говорили да нађем неког ко ће слушати оно о чему ми душа вришти, али не оног ко ће само слушати већ оног ко ће и чути.
Ипак сам га гледала као што се гледа море крајем лета, јер је у његовим очима сијао залазак сунца, који је био моја мирна лука, моје тихо море.
Никад нећу заборавити начин на који сам плакала поред тебе док си ти спавао, знајући да је сутра дан када ме остављаш.
Везала сам се за рећи, везала сам се за обећања, везала сам се за места, за дугачке разговоре, за залазак сунца, за повратке и опроштаје, везала сам се за тренутке.
У оним моментима када су сви говорили да није за мене, ја сам се надала.