Недостају ми дани
кад смо били сами,
сад смо случајни пролазници
и потпуни странци
Можеш брисати мој број,
знаш га напамет – то је приче крој
Кројиш причу
да се никад нисмо познавали,
а пре си ми писао поруке
за добро јутро и лаку ноћ,
пакао у најави
Погледамо се,
не прихватамо чињеницу
да није више као пре,
све је постало страшно за мене
Желим опет поглед неки краћи,
из главе ми никад нећеш изаћи
Може се наћи сваки други,
не желим твоје очи да губим
Дајеш цвет њој, а гледаш у мене,
је л’ те није срамота што кријеш од ње
наше приче увеле?
Њено цвеће ће увенути као наша прича,
остаћемо ускраћени за нова открића
Ситне сате бројим,
не могу да се изборим,
Питам се само колико још ничега до нечега?
Остаће нам само пуста сећања
Али народ често каже
да неко трећи
пресуди свакој срећи
Свануће тридесети фебруар,
ти нећеш заборавити то,
знаш да си погрешио,
неки други је мене тешио,
а теби се по глави мота
да л’ се извинити или те срамота.