„Стајала је у ћошку собе, неосветљена, увучена између зидова, полица тамне браон боје храста, за коју сам одувек била сигурна да са собом, уз све те старе прашњаве књиге, свака од њих носи неку поучну, древну и фасцинантну причу за себе, за коју сам знала да морам да је запамтим и кроз најлепше речи пренесем даље.“
То су биле речи моје мајке, која је уз приче што је чула од својих бака и прабака покушавала да успава мене.
Сећам се свега што је изговарала како би улепшала сваки мој дан, а онда и ноћ у којој сам могла да направим свет за себе, размишљајући и сањајући све дубље и дубље о томе како можда баш те прашњаве књиге носе неки сјај који ће прећи и на мене.
И да, било је тако. Носиле су искру светла коју ја сада носим уз себе. Искру светла која ме подупире да у сваком тренутку у животу саслушам друге, њихову страну приче која можда баш једног дана буде исписала страницу везану за мене. А онда сам осетила како у сваком лошем тренутку који, како ја, тако и безброј пута моји блиски људи, доживе, ударце из којих не устану ћутањем и повлачењем у себе, већ живом речи која у данашње време не може од свакога да се чује.
Схватила сам значај приче и причања, значај тога да изнесемо своје мишљење, кажемо понекада лоше, а онда и добре ствари које бар једна особа од седам милиона треба данас и жели да чује. Јер можда баш због мене и нечега што сам рекла и пренела на некога даље, неко у наредном дану за 360 степени промени све. Преокрене свој живот, замени стари намештај из своје дневне собе, промени посао јер је баш због тебе који су му испричао причу сазнао да за њега постоји боље, прекине брак који не иде или баш супротно успостави нову везу са неким која ће да донесе нове животне планове…
И све то и још много тога јер су ме баш ти романи, бајке и приче које сам прочитала и баш тада као мала слушала од мајке, научиле да ценим и вреднујем све што чујем, трудећи се да пренесем све то на наредне генерације, као што су наши преци кроз историју причама са колена на колено преносили на нас, своје знање, остављајући за собом аманет који никада не би требао да се заборави и избрише.
Искључите уши и очи на данашње узалудне натписе у новинама и за рекламе које прикривају сваки траг истине, већ укључите свој ум да у животу региструјете само оне звукове који се гласно и искрено издвоје из масе данашњице, са ставом и петљом да устану и без маске кажу оно што мисле, јер тек свака права прича вредна помена добија корице за себе и то посебно место на полици тамне храстове боје у углу бакине собе.