Наша љубав је била прелепа, неко би рекао савршена. За околину – без мана, али то у наша четири зида није било тако сјајно.
Била сам јако незрела, нисам знала шта желим од себе, тебе, нас… Ти то очигледно ниси разумео. Свађали смо се често, мада смо увек покушавали да нађемо неки компромис.
Прерано смо рекли једно другом: крај. Ниси ме у потпуности разумео као што си причао. Једна свађа, мала свађа, што је била као кап која је прелила чашу…
У свакој свађи си ми пребацивао како ти је са мном тешко, како би ти са неком другом било лакше. Увек сам ти говорила да идеш да нађеш ту другу са којом би ти било боље, никада ниси отишао, ваљда зато што си ме волео.
Сада, сада имаш ту другу са којом ти је „лакше“, а да ли је стварно тако?
Знам ја да је са мном било тешко. Је л’ ти са њом стварно толико добро? Док љуби твоје усне и рукама глади твоја леђа, док ти љуби сваки део образа и рукама истражује сваки део твоје руке, лако је њој. Док је посматраш ту поред себе, видиш како је са њом лако и помислиш: хвала Богу. Лако је са њом, зар не? Док јој прстима мрсиш косу и миришеш њен парфем, размишљаш како си у њој нашао мир своје душе. Али када на тренутак скренеш поглед са ње, сетиш ли се мене?
Иако је са мном било тешко, ја сам увек била ту да сваком твом проблему нађем решење, макар он био и најмањи. Ти то ниси ценио, и свакако сам ти ја била најгора.
Са мном је било тешко, ипак сам те у душу познавала, никада ти ни за шта пребацила нисам. Сваку твоју ману заволела сам као врлину. Гладила сваки твој ожиљак на души као она развијеност на леђима или руци. Док сам твојим ранама стављала мелем како би се опоравио, са мном је било тешко?
Док седите ту, загрљени, и гледате звезде, пронађеш ли у некој мене? Видиш ли мене док гледаш у небо пуно звезда? Јер увек си ми говорио: „Шта год да се деси, увек ћу у најсјајнијој звезди пронаћи тебе.“ Проналазиш ли ме и даље, мили мој, или се та звезда одавно угасила?
И док се грлите, помислиш ли некада да јој покажеш своје право лице? Онако на тренутак отвориш душу и срце, баш као мени? Или се плашиш да ће се од свих твојих рана на души она окренути и отићи. Плашиш се, мили мој, признај.
Тешко је са мном било, али ја бих остала шта год да се деси. И ти то знаш. А она, она би отишла. Волите се ви, али ти си остао са њом јер она не уме да ти каже „не“, плаши се. То је теби код мене највише сметало, зато си и отишао, јер са мном није увек могло по твом.
Нисам заборавила твој глас, твој парфем и то како си једини знао да ме дигнеш у облаке. На наше свађе никада нећу заборавити. Наше свађе су увек настајале из неких ситница, па онда прерасту у велике расправе. Никада ниси хтео да разговараш о томе шта мени смета. Увек си причао о томе шта се теби не свиђа и како се ти осећаш, никада те није занимало како је мени. Причала сам ти то, али ти си увек говорио како није тако.
Често ми у снове дођеш, знам да је то само сан, али трудим се да останеш што дуже са мном у њему. Али и ове ноћи ћу склопити очи желећи поново да те видим. У глуво доба ноћи још увек ми се некада причини твог тела обрис. Још увек ти додир осетим и глас чујем онај исти.
Био си ми лекција огромна. Љубав пуна успона и падова. Нисмо успели да пређемо преко изазова који су били пред нама, то ми је најжалије. Могли смо да одрастамо заједно да смо били само мало зрелији, старији и разумнији. Да нисмо слушали шта нам околина прича, него да смо слушали само једно друго и своја срца.
Можда заувек останемо сами, заједно у мом сну, јер на јави ми смо на дну. Можда некада у будућности будемо опет ти и ја – ми. Можда некада успемо да пређемо једно другом преко свега.
А до тада, до тада ћемо се гледати крајичком ока, онако неприметно, да то не види нико сем нас двоје, баш као два странца, два странца са успоменама.