Ех, да знате како песме ја пишем,
са пуно љубави и дубоко дишем,
понекад ме наведу и сузе да бришем,
толико се уживим да могу цвеће да помиришем.
Као да у неки свет нови,
где владају емоције и сви лепи снови.
Ходам по песку, води, па чак и трави…
Све тако лагано док се море плави…
Осећам сваки шум и све јасно видим,
да то пренесем на папир нимало се не стидим.
Питају ме како умем песме да пишем.
Ја им кажем, то је део мене, као кад дишем.
Сваки пут кад бих се осамила,
ја бих нову песму на папир измамила.
Плавим мастилом пишем по папиру,
замишљам себе као песникињу у шеширу.
Тако са шеширом на глави седим,
у даљину прелепе призоре гледим.
Стихови ми долазе однекуда сами,
ал` признаћу вам, то се дешава и мојој мами.
Кад јој изговорим неки свој стих,
баш јој буде мило и глас јој буде тих.
Похвали ме увек и помилује по коси
и са тим миловањем све боли односи.