Тема ове емисије јесу људи као лични брендови. Брендови нису само производи већ и људи. Мој циљ је да вам представим досадашњи животни пут моје саговорнице. На пријемни испит на Економски факултет Београдског универзитета долази из родног Ужица, где проналази себе и своја интересовања из прве. Већ на почетку студија заволела је маркетинг, чиме се и данас бави. Иако јако млада, изузетно је успешна и пословна жена са потенцијалом да постане предузетница.
Најпре желим да те питам: како си?
Хвала на питању, одлично сам. Заиста могу рећи да сам одлично и да живим живот о ком сам одувек сањала. Због свега што радим осећам се јако спокојно и као “свој на своме”. То ваљда тако иде када радите посао који волите и који вас испуњава.
Пошто кажеш да те посао којим се бавиш испуњава, какве емоције у теби буди сећање на твоје најраније почетке, шта је то што ти прво падне на памет када се вратиш уназад?
Ух, много тога. Стварно не могу рећи да је било лако. Најпре одлазак на факултет, одлазак у нови град и нову средину за особу у тим годинама јесте шок. Људи из провинција који су отишли на студије у велике градове ће лако разумети о чему говорим. Међутим, убрзо је све некако само од себе кренуло.
Успешно сам завршила факултет и живела у уверењу да су ми тада већ многа врата отворена.
Реалност је ипак била мало другачија. Као млада и особа без искуства прошла сам тежак период док нисам пронашла посао у струци. Да, када се девојка са тада 23 године појави и каже да се жели бавити маркетингом, прво што јој понуде јесте да буде промотер. А сложићете се да би свакога тако нешто фрустрирало будући да је факултетски образован. Све док ми се није посрећило након две године када проналазим фирму у којој и данас радим.
Кажи нам о којој се фирми ради и како је све текло?
Реч је о сада већ познатом хотелском ланцу Мона Плаза. У том тренутку, када сам почела да радим за ту фирму, била је такорећи у повоју, била је нова на тржишту. Сећам се да су тражили координатора маркетинг продаје и да је у огласу стајало да није потребно радно искуство. То ми је био толики подстрек да се најпре пријавим поводом огласа, а затим да се спремим за тај интервју као никада раније. Свим срцем сам веровала да ћу тај посао добити и да ће ми се коначно остварити жеља да пронађем посао у струци.
И да, десило се, добила сам тај посао. Од тог тренутка тек креће моје учење и сасвим нова димензија оспособљавања за рад. Сад видим колико искуство значи и колико је теорија без праксе сасвим непотпуна ствар. Имала сам среће да наиђем на фирму која толико улаже у своје запослене, почев од тога како се људи свакодневно осећају па до тога да запослени костантно имају могућност похађања разних престижних семинара и усавршавања. Толико сам од самог старта била заинтересована и толико сам „гризла“ за тај посао, као ни за шта у животу. Тај мој труд није остао незапажен, релативно брзо сам расла у послу, расле су и моје позиције, тако да сам заиста увек била адекватно награђивана. Данас, након десет година рада налазим се на позицији директора PR и маркенинг одељења. Могу слободно рећи да сам један део својих снова и циљева испунила.
Који су то циљеви које ниси остварила још увек, а планираш и желиш?
Оно што желим више од свега, изван посла, јесте да у догледно време оснујем своју породицу. Будући да потичем из породице у којој су се неговали породични односи и поштовање, логично је да желим исто то да створим и за себе. Захваљујући мојим родитељима знам шта је то поштовање и безусловна љубав, научили су ме да волим, што сматрам да је од изузетног значаја за сваку особу, без обзира где била и чиме се бавила. Да не говоримо о неограниченој подршци коју ми увек пружају чак и у овим годинама,
знате осећај када сте сигурни да вам неко увек чува леђа… Мислим да је породица заиста једно благо.
Што се тиче неких секундарних циљева и жеља, то су, наравно, циљеви пословне природе. Желим да се у неком моменту нађем и међу предузетницима. Маркетинг агенција која ће бити у мом власништву нешто је ка чему идем. Сматрам да сам стекла богато искуство за све ове године и да без проблема могу да упловим у предузетничке воде.
Шта би сада, са ове дистанце, рекла малој Бојани и да ли би нешто променила или би све радила баш овако као што јеси?
Рекла бих јој најпре да без страха корача кроз све фазе и периоде које живот доноси, не осврћући се на разне препреке на том путу. Такође бих јој рекла да је упркос свему вредело веровати у снове, и генерално мислим да чврсто треба веровати и овим путем бих поручила људима да теже ка ономе што желе јер мислим да нема ничега јачег од тог унутрашњег гласа који треба да слушамо и да га користимо као водиљу.
Да ли бих нешто мењала – па не бих ништа. Сматрам да је свако искуство у дугом животном путовању итекако драгоцено и значајно, да оставља траг на нас и на тај начин нас формира. Због тога не бих променила ништа, јер да су неке ствари биле другачије, ја сигурно сада не бих била ту где сам.