У свету у којем живимо често смо присиљени да бирамо између онога што знамо да је исправно и онога што друштво прихвата.
Супротстављање није чин побуне, то је израз нашег поверења и ставова. Сви ми имамо ствари које не можемо прихватити, које нас мотивишу да пркосимо, чак и када је тешко.
Дискриминација је појава која ме највише погађа. Сваки пут када видим да неко доживљава малтретирање због боје косе, очију, вере или новца, осећам потребу да реагујем.
Сећам се ситуације када је пре пар година у наш разред дошла нова ученица из другог града. Била је тиха и повучена девојка са јаким јужњачким акцентом. Већ првог дана почело је задиркивање и одбацивање. Сећам се како сам гледала ту девојку, како седи сама на одмору и колико ме је то погодило. Тада сам одличила да се по први пут одвојим од групе и села сам са њом. Осмех те девојке када сам јој пришла био је непроцењив. Како сам је боље упознала, видела сам колико је добра и великодушна па смо убрзо постале добре пријатељице.
Годинама касније она се одселила назад у свој родни град, али никада нисмо престале да будемо блиске. Када год бих питала пријатеље зашто су одбацивали тако добру и фину девојку, одговор би увек био исти: „Па и други су.” Да ли заиста то што велика група људи ради нешто чини то исправним или бисмо сви требали да доносимо сопствене одлуке?
Док већина људи бира да скрене поглед и ћути, ја осећам одговорност да реагујем на оно што сматрам погрешним. Иако се често суочавам са неразумевањем, сваки пут се подсетим колико моје деловање може учинити за некога.
Свет у којем људи константно скрећу поглед при важним проблемима због жеље да буду прихваћени постаје свет потпуно лишен осећања и правде.
Промена почиње од свих нас.