Добро дошли у Теме,
у наш свет лепих речи!

Милош Црњански: „Сеобе“

Књижевни елементи:

Књижевна род: епика

Књижевни врста: роман – историјски, породични, роман лика, психолошки роман, лирски / поетски роман, суматраистички роман

О самом делу

Инспирацију за роман Црњанцки је пронашао у мемоарима Симеона Пишчевића.

Историјска основа је Велика Сеоба Срба у Јужну Угарску 1690. године.

Наслов у себи носи значење просторне удаљености.

У себи носи идеју да негде постоји „срећни“ простор, другачији од ништавила реалности.

Роман прати Вука Искаковича који у пролеће 1744. године води славонско – подунавски пук у бој против Француске.

Ипак, Вук је ратник туђег народа и због тога несмирен.

Он је носилац унутрашњих запета духовних сеоба и прави је суматраиста.

Он сања далеке румене пејзаже и спаја даљине и пространства.

Вук што више осећа да је без отаџбине то јаче сања ту звезду у коју је сместио Русију.

То је за њена „бескрајни плави круг и у њему звезда“.

Он за собом оставља жену Дафину и децу и брата Аранђела.

Аранђел је потпуна супротност брату Вуку (и психички и физички).

Једно од централних места у роману је Дафинина и Аранђелова прељуба.

Живот потпуно изједначен са путовањем је трагичан.

Роман се заршава двема реченицама: „Има сеоба. Смрти нема“:

Сеобе су јаче од смрти. Оне су непрестане у својој есенцији (суштини).

У својој еснцији представљају кретање, а кретање је знак живота, ипак постоји и оптимистична порука: да од нас ипак нешто остаје.

Роман чини десет поглавља.

Анализа:

Прво поглавље – Вук се спрема за одлазак у војску и опрашта се од жене Дафине и брата Аранђела. Необична атмосфера: киша, магла, простор је непријатан. Доминирају звукоцжви лавежа паса… Вук осећа потпуну самоћу.

Друго поглавље – Вук Исакович и његоб Славонско – подунавски пук на ратиштима Европе. У пуку је била већина младих људи. Прво одредиште пука је био град Печуј. Поход на град, неки су ухапшени а кажњен је војник Секула. Проблем са спавањем: Вука обузимају мисли о деци, очевом гробу и о три тополе то му је остало у сећању. Мисли и о Русији..

Треће поглавље – догађаји у Аранђеловој кући у којој је смештена Дафина са двоје деце. Ту је Аранђел почео да јој се удвара али га је она гледала као рођака.

Четвто поглавље – несрећа на реци: Аранђелово дављење. Једва је преживео, опорављао се у Дафининој соби. Аранђел спава са Дафином (искористио је прилику); био јој је одвратан, она жели да присили девера да је узме за жену. Почињу халуцинације (змије и жабе је видела), затим је пала у несвест, повредила бебу, две недеље је крварила. Губи снагу и лепоту. У једном тренутку како и сама каже: „Учини јој се, то послеподне, да би пристала да припада обојици. Штавише, и другоме, ма коме“. Аранђел је погођен снахином болешћу.

Пето поглавље – посвећено је Вуку Исаковичи и Славонско – подунавском пуку. Кратко је описана ситуација у пуку и бедан положај Срба који су пошли да ратују на туђој земљи и за туђе интересе. Описује се Вуково размишљање, сећања, разочарења и предосећаји. Сећа се његове младости и Принцезе Мајке.

Шесто поглавље – обухвата два периода: време Вукове младости, које се обнавља кроз сећање и време збивања романсне радње. У сећању Вука оживљава његово време службовања код Александра Виртембершког, када је млад и леп доживео прву љубав. Очарала га је принчева жена која му се показала као „узвишена и нетакнута“. Ни она није била равнодушна, труфила се да се тај дивљак из тог чудног народа помисли да је она невина и недостижна, мада је имала одраслог сина,. У сећаљу Вујка, после скоро тридесетгодина, то су за њих били дивни дани чежње, скривени погледи и узајамне жеље за додирима. Сада га очекује сусрет са Принцезом Мајком. Када су се срели обоје су били остарели, поружњели, не привлачни и незанимљиви. Други део поглавља описује активниости аустријског генерала Јохана Леополда Беркауа што ће послужити да се прикаже однос аустријске власти према српским војницима који су тада гинули.

Седмо поглавље – страдања у пуку код Штазбурга и других европских градова. Вук увиђа бесмисленост свог војевања, сагледао је потпуни губитак и празнину у себи, све му је постало досадно; није више имао ни воље ни жеље да се бије. Ту на ратишту, стижу до њега гласине да су му деца здрава, као и брат а да му је жена Дафина умрла.

Осмо поглавље – описује се умирање Дафине и Аранђелове недоумице. У њему је љубав према Дафини и бол због њених патњи, али и потајана увереност да неће преживети. Узима је у наручје, тепа јој, говори јој о њиховој љубавнојноћи, а њену жељу за венчањем сматра неостварном а доживотно везивање за њу сматра лудошћу. Прешен је да измоли патријарха за развод, али га он одбија,. То га је погодило. Вративши се кући,. Затиче је на самрти, узима је у наручје заједно са јастуком и плаче над њом. У њеном самртном погледу, није остао Аранђелов лик, него лик Вака Исаковича. Аранђел остаје сам „у плавом кругу“, али и без своје „звезде“.

Девето поглавље  – Аранђелов слуга Ананије је хтео његову кћерку за аранђела, он је није ни примећивао,. Дафинина сахрана. Ананије мисли да ће мртва Дафина из гроба ходати и све у селу посматрати. Ананије је одлучио да забије глогоб колац на Дафинин гроб. После тога се и смиријо. Гласине и нагађања о онима који су у рату. Повратак порвог војника Секуле.

Десето поглавље – пук је, по завршетку рата, заборављен од оних који су се борили. Када је дошла наредба о повратку у земљу, ишли су радосни боси и гладни: „од пука постаде гомила бескућника и бедника…“. „Вук Исакович се враћа празан и разочаран, али је, дрхтао од близине своје земље“. Повратак ратника обечежен је поразом, али једина светла тачка је мисао о Русији „куда се још увек надао даће отићи“. То је та „звезда“ која га држи и наставља да га води.

Аутор


Comments

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *