Као што су моји претходници говорили – на деци остаје свет – у нади да ћемо наставити живети, исти живот као и они, у већ обликованим, неравним и испуцалим металним калупима.
Круг. Сваки полупречник је једнак. Круг је област без икаквих ћошкова, углова, где не можеш да се сакријеш, и копкаш свој нови пут, свој удобни кут који се разликује од осталих.
Звезда. Већ у новијој ери, пре неколико стотина година, полако се људи одупиру законима истих и пуштају се у уздрмане, брзе и релативно хладне воде својих живота. Појављује се мноштво уметничких дела а и њихови представници, то су групе писаца, певача, сликара…. Писци – Шекспир, Змај; певачи – Џексон, Цетински; сликар – Пикасо…
Многоугао. Већ смо у годинама где свако прати свој пут, прави своје калупе и ужива у речним токовима свог живота. Не знам могу ли рећи да представници постоје јер свако је особа за себе, особа која прати сопствене снове.
С друге стране, можемо се сматрати представницима генерације. Истина је да нисмо познати, истина је да смо мали људи, али имамо своје место у друштво. И најпрецизније и најбрзе погледе на десавања и промене тог друштва.
Зашто мислим да се можемо назвати представницима? Одговор је прост. Сваки дан проводимо у окружењу које је нама блиско по годинама – генерација – самим тим је логичније да знамо више него неко старији. Ми смо део генерације, део групе људи, део данашњице.
С треће стране, проблем је што ја себе не могу да назовем представником своје генерације. Разлог је огромна различитост између нас. Већина људи које упознам кажу ми да сам ређена у погрешном времену, времену када се све враћа у први облик – круг – из ког смо тешко побегли.