Пригушени осећаји који све дубље бацају бар једном у животу свакога од нас, у затамњени круг… А он из дана у дан постаје све ближи, јачи и већи, и чини се да управо постаје рупа без дна.
Кривац, да, он је у мојој глави особа која осећа све то. Особа која кроз осећаје таме и преласка преко границе добра и зла у себи ствара свет који може да доведе до лудила.
Замислите да у себи видите кривца који због свега што је радио кроз свој живот, себе закључава у собу неправилних углова и димензија које му дају наговештај да је управо његов живот након свега урађеног такав: неправилан, изобличен и пригушен лошим стварима. Он не види могућност за излаз и осећа се као да више времена за промене нема.
Тај осећај кривице ставља наше мисли у затворски свет који нас извлачи из токова времена, а онда нас баца у размишљања, и једино искрено и истински може да нас подстакне да сагледамо какве смо ми особе заправо. И какви су поступци људи који се налазе око нас, какви су наши поступци, мисли, однос према другима, и каква ће слика нас као потенцијалног кривца остати у свету која нас памти кроз токове времена?
Хоће ли кривац моћи икада да сузбије своје осећаје беса, панике, претње и да подстакне себе да прихвати све то што обично заслужено носи са собом и да уз то настави даље?
Јер поред свега лошег што кривац носи са собом, он се на крају свог пута увек нађе на окретници која иде путем назад или напред. Одабрани пут га може још више сломити без обзира да ли је заслужио да носи свој терет или не, или му може помоћи да остане на правој стази и суочи се са сопственим вредностима и променама свог духа у нешто много боље.
Јер ништа у животу није јадније и теже од ума човека свесног своје кривице, који се не промени, не прихвати кривицу и не научи да са њом иде даље.
Без обзира на то колико се фрустрирано и разочарано можемо осећати суочени са својим неуспесима, то је све привремено. И што брже можете престати да се ваљате у кривици, кривњи или огорчењу, брже можете то оставити иза себе.
– Фабрицио Мореира