Као дете са села плашила сам се да ли ће ме друштво прихватити. Ишла сам у једну малу сеоску школу, у којој нас је било врло мало. Сви смо се дружили иако нисмо били у истом одељењу. Једном речју били смо целина.
С друге стране, када сам кренула у средњу школу, опет се јавио страх да ли ћу бити прихваћена и да ли ћу успети да останем оно што јесам.
Дошао је први септембар, сви су дошли и седели у клупама. Гледала сам их и питала се какви су, да ли ћу моћи да се дружим са њима и да ли ћу моћи да останем оно што јесам. Били смо мирни док је трајао први час. Међутим, када је дошао велики одмор, остали смо сви у ходнику и почели смо са разним причама. Свако је почео да прича о себи, одакле је, шта воли да ради у слободно време, шта воли а шта не воли… Из разговора смо схватили много тога, прво да смо различити, што је и донекле у реду, друго да имамо различита мишљења…
Прихватили смо наше разлике међу собом, одлучили смо да прихватимо једне друге онакви какви јесмо, јер ако би смо покушали да мењамо било кога од нас, то не би било у реду са наше стране.
Схватила сам да нисам једино дете са села, него да их има још. Страх ме је прошао, друштво ме је прихватило и боље него што сам се надала. Када сам разговарала са својим друштвом, по први пут, нисам желела да се представљам за оно што нисам, као што сам виђала „лажна пријатељства“.
Без обзира на разлике између било којих људи, мислим да је јако битно
остати свој, исказати себе у најбољем светлу. Друштво које нас окружује, средина у којој живимо, простор који нас окружује често хоће да нас мења, али се треба одупрети. Поента јесте остати свој!