Шта си ти у своја четири зида, када падне вече, када останеш сам са својим мислима? Ко си ти заправо и да ли те ико таквог познаје?
Да ли си сео некада и размислио зашто сви носе маске? Зашто нико себе не приказује онаквим какав стварно јесте? Зашто сам и ја такав?
У данашњем, јако убрзаном стилу живота, сви се трудимо и фокусирамо само на остављање доброг утиска. Нико не застане, не размисли да тај „добар“ утисак заправо није његово право лице већ особа коју он глуми.
Сви су постали бездушни. Нико не размишља о осећањима, првенствено својим па онда осећањима пријатеља, породице, чак и осећањима пролазника на улици.
Када сте последњи пут видели особу која по највећој киши иде насмејана? Када сте последњи пут видели људе у канцеларијама који раде свој посао насмејани и срећни? Када сте последњи пут видели особу која је са осмехом рекла „Добар дан“ возачу аутобуса, продавачици у пекари, конобарици у кафићу,… Све се то изгубило, последња трунка емпатије и људскости се изгубила због претварања да смо нешто што нисмо.
Када дођеш кући након целодневног ношења „маске“, да ли се осећаш срећно и испуњено? Када упалиш телефон па кренеш да листаш објаве других људи, помислиш у себи „Како он/она тако добро изгледа, желим и ја“ или „Како је он/она отишао на то путовање ја зарађујем више од ње/њега“. Онда помислиш да би и ти могао да дорадиш своју слику да људи помисле да и ти изгледаш тако добро. Онда нађеш слику неке егзотичне дестинације за коју не знаш ни где се налази па је и објавиш да људи помисле да си отишла на то путовање. Све радиш како би се доказала другима, а заправо седиш код куће незадовољна собом, својим изгледом и својим животом.
Испричаћу вам сада своју ситуацију.
Дружила сам се са једним девојком која је желела само да се докаже другима, није марила о томе да ли ће то ићи њој у корист или на штету. Она је била тип другарице која се у различитим друштвима различито понаша. Нико заправо није знао каква је она. На друштвене мреже је качила слике на којима изгледа скроз другачије него уживо. Тако све до једног дана, није могла више, ни психички ни физички. Једног дана је пукла и свима показала каква је заправо. После тога дуго није излазила из куће и сада нико не жели да се дружи са њом.
Прави пример искреног живљења и живота без маски су деца. Они се никада неће претварати да су нешто што нису, увек желе свима да помогну и у свему виде само лепе ствари. Нису пуни сујете и нису довољно дуго на овом свету да би били искварени.
Искреност и лепота живота најјасније се виде у дечијем свету, свету где маске нису потребне.