Све ти дође кад те прође, али да ли ме је заиста прошло? Можда сам само временом научила да ипак више ниси део моје свакодевнице. Свакако да више ниси прва особа са којом поделим неке вести, али си и даље прва на коју помислим.
И тако, поново пролазим градом, гледам у људе око себе и ипак се надам да ћу међу свим тим очима угледати твоје.
Штавише, сви мисле да та такозвана „клиначка“ љубав није реална , а камоли дуготрајна и искрена , па опет сам се надала да бисмо ми били изузетак. Шашаво од мене можда, чак и сулудо.
Нисам заљубљиве природе, тешка сам са прихватањем и уважавањем својих емоција. Не бих ни знала како да опишем заљубљеност. Обично би људи то повезали са оном добром темом, убрзаним пулсом, лептирићима у стомаку итд… Ја то у твом присуству нисам осећала. Једном сам прочитала да када нађеш своју особу осећаш мир у њеном присуству као да је све у том тренутку онако како треба да буде. Тако сам се ја осећала, зато мислим да је то што смо имали ипак било нешто посебно.
Верујем у чињеницу да неки људи просто кликну на прву. У потпуности си ме разумео, моје шале, дозу сарказма који ми је неизбежан у свакој реченици, знао си како размишљам, а и ја како ти. Зато никада сувишне речи међу нама нису биле неопходне, све се то видело у погледу. Не каже се за џабе да очи никада не лажу.
Баш у тим твојим плавим очима које су биле огледало твоје душе постојала је и несигурност. Са моје стране додуше страх да ставим себе у ситуацију где бих могла бити повређена. Мислим да су ту године, незрелост и недовољно животног искуства урадиле своје.
Желела бих да ти се захвалим што си ме увек терао да причам како се осећам и да дозволим себи да осетим љубав, да је се не стидим, јер само тако ћу моћи да волим и будем вољена.